Još nije proleće. Vazduh je težak, zemlja hladna, dani kratki. A ipak — u nekim nama važnim baštama pojavile su se visibabe.
Ne pitaju za kalendar. Ne čekaju dozvolu zime. Izranjaju tiho, gotovo stidljivo, sa glavom blago pognutom, kao da se izvinjavaju što su došle prerano. A zapravo nose poruku koju svi razumemo — ništa ne traje zauvek.
Visibabe su mali otpor hladnoći. Njihova belina ne viče, ona šapuće. Govori o strpljenju, o snazi koja ne mora da bude glasna da bi bila postojana. Uče nas da se nada pojavljuje upravo onda kada mislimo da je još rano.
U tim baštama, među poznatim stazama i uspomenama, one nisu samo cvet. One su sećanje, obećanje i znak da će, uprkos svemu, svet ponovo omekšati.
Još je zima. Ali visibabe već znaju — dolazi vreme svetlosti.
