Srce tame Džozef Konrad
U istoriji engleske književnosti, pripovedački opus Džozefa Konrada ro mnogim svojim odlikama predstavlja potpuno jedinstven, ni sa čim drugim uporediv fenomen. (…) Literarnom žanru koji ga je povukao i u pomorski život i u književnost, Konrad pristupa nesputano i slobodno, s runom svešću o tome da granice – i u životu i u književnosti – postoje ne zato da bi sputavale ljudski duh, već zato da bi služile kao orijentiri novih saznanja i ostvarenja, za kojima treba tragati izvan tih granica. (…) Srce tame nije političko-ideološki traktat upakovan u formu književnog dela, već uzbudljiva, duboka, i virtuozno ispričana priča smeštena u precizno određeni kontekst jednog vremena i pogleda na svet. (…) U službi jedne belgijske trgovačke kompanije i sa zadatkom da zameni nastradalog kapetana rečnog parobroda, junak romana i jedan od pripovedača Čarls Marlo plovi drevnom rekom rravo u doskora netaknuto srce Afrike, užasnut gramzivošću „civilizovanih” otimača slonovače, i zainteresovan pričama o tajanstvenom Kersu, jednom od njegovih prethodnika, koji je među domorocima postao neka vrsta božanstva. (…) Susret sa teško obolelim Kersom za Marloa je susret s otelovljenjem degradacije sveta iz koga obojica potiču, ali i susret koji donosi strašnu spoznaju dubine do koje može da se sunovrati uzvišena ljudska priroda. (…) Uprkos svojoj snažnoj i prepoznatljivoj mitskoj dimenziji, dakle, Srce tame je roman koji i te kako pripada vremenu u kome je nastao. To je vreme poslednjeg pohoda velikih sila na preostala, sve malobrojnija neosvojena mesta na mapi sveta. (…) Ta mina u koju na kraju romana Srce tame uranja Čarls Marlo, tmina je mračnog doba koje je na pragu, ali i tama nove, još uvek nepoznate umetnosti, kakvu to novo doba nalaže kao nužnost.
Iz predgovora Zorana Paunovića
Biser Lav Atanasijin
Zar postoji život a da nema svoj smisao? I zar postoji ljubav a da nema svoj dan? Zar je moguće pobeći od svoga vremena? . . jer biser je uvek biser, . . jer tamo negde postoji morska školjka, koja tamo negde. . . život svoj poznaje.
Zar, bez tajni, sve ne bi postalo samo. . . tajna? I zar, bez sunca, ne bio bi promašen svaki zagrljaj? Zar, svaka reč nema samo svoju hartiju? . . jer ako je vredelo, onda ostaje i da vredi.
One gospođe Umberto Notari
Ovim romanom se našoj čitalačkoj publici prvi put predstavlja Umberto Notari, snažna i borbena ličnost […] treće Italije.
Snaga Notarijevog talenta dokumentovana je činjenicom da se u Italiji govori o notarizmu kao o nečemu što je specifično Notarijevo, o njegovom stilu, njegovom načinu pisanja, njegovom bizarnom biranju sižea. Protivnici označavaju to kao književnu spekulaciju, kao reklamu za bolju prođu, jer je on „spreman da oskvrne svetost groba i obeščasti devicu, samo da uzvitla buku oko svog imena i dela”.